Put života

Put života
Ako kažu da život je kao put, onda ga ja ponekad zamišljam kao put od Beloljina do Gornje Konjuše.
Svaka istorijska paralela nema veze sa realnošću. Ostanimo na činjenicama.
Početak je tako nevim… u daljini je ravan i miran put. Čim uhvatiš zalet shvatiš da rupe pred tobom mogu samo da naškode bubrezima.
Uh… eto ga prelaz preko pruge… Čim pređeš, pomisliš da je najgore prošlo.
Skretanje u nepoznato, pod uglom od 90 stepeni, ogromni zidovi koji prave skoro tunel.
Pa gde sam to ja? Pred rekom, koja je toliko nadošla da možeš komotno da dodiruješ otpad koji tutnji.
Uspon i odlazak od đubreta…
Lep drvored i živica… Mislim da ću napokon stići… Nadanje je ono što čini napor manjim.
Put nestaje… dolaze rupe i velike bare pune vode koje kriju najgore od najgoreg.
Čistina… Nema više problema… sada samo vidiš čistilište svog putovanja vredno divljenja.
Tu si i ne možeš da veruješ da si tu.
Šta preostaje? Da mirno dočekaš one za tobom koji te prate.